Podatak da je u 2015. godini u Srbiji bilo 2.000 registrovanih proizvođača organske hrane, dok je ovaj vid proizvodnje bio zasnovan na oko 15.000 hektara, ne deluje ohrabrujuće.

Utoliko pre što je prema podacima Centra za organsku proizvodnju Selenča, samo 0,44% obradivih površina u Srbiji pod organskom proizvodnjom iako postoji veliki potencijal da se ovim poslom bavi veći broj ljudi. Najmanje su zastupljeni veliki proizvođači organske hrane, kao i oni mali, koji proizvode za sopstvene potrebe, dok je najviše srednjih proizvođača, koji na površinama od jedan do 20 hektara proizvode za naše tržište.

Susret organskih proizvođača, koji su protekle nedelje u Tarašu, na bio-farmi porodice Šokšić, organizovali USAID i Centar za organsku proizvodnju Selenča, bio je prilika da se ukaže na probleme, pre svega one finansijske, sa kojima se ova vrsta poljoprivredne proizvodnje suočava. Reč je o kampanji Investicije za rast kojom se promovišu bolji uslovi poslovanja i ukazuje na neophodnost da se i nebankarskim institucijama u Srbiji omogući rad.

- Strategijom razvoja precizirano je da bi Srbija do 2025. godine trebalo da ima bar 5% površina pod organskom poljoprivrednom proizvodnjom. To je teško dostižan cilj s obzirom na to da je sada pod organskom proizvodnjom samo 0,44% površina. Naša je obaveza da nastavimo sa naporima da se poveća broj organskih proizvođača, ali sa ovako skromnim subvencijama i bez adekvatne finansijske podrške, pre svega nebankarskih institucija, to neće biti lak posao. To znači da će proizvođači ostati na nivou prodaje na pijacama i u marketima, i nikako neće moći da preskoče tu nepremostivu granicu koja ih deli od prerađivača. Kao pozitivan primer pomenuću Slovačku koja sa 530 EUR po hektaru subvencioniše ovu vrstu proizvodnje - ističe Jozef Gašparovski iz Centra za organsku proizvodnju Selenča.

Da bi pokrenuli biznis domaći poljoprivrednici prinuđeni su da ulažu ušteđeni novac, a većina njih svoj dalji rast bazira samo na ostvarenoj zaradi.

- I mi smo svoju proizvodnju pokrenuli isključivo od novca koji smo, kao porodica, uštedeli. Imali smo imanje, dobro se raspitali o organskoj proizvodnji i oprezno ušli u taj posao. Kako se proizvodnja razvijala mi smo se u jednom trenutku suočili sa problemom nedostatka dodatnih sredstava, neophodnih za dalji razvoj, ali nismo imali kome da se obratimo za pozajmicu. Pritom, nije reč samo o novcu, već i o tome da nam treba stručna pomoć u vođenju ovog posla - podelila je svoje iskustvo Gordana Šokšić, vlasnica bio-farme Šokšić.

Ova farma, inače, već deset godina uspešno posluje. Gordana i Vojislav Šokšić napustili su državnu službu i sa sinovima Mirkom, agronomom i Goranom, studentom poljoprivrede, posvetili su se ovom biznisu. Proizvode krtolasto povrće - krompir, šargarepu i cveklu, ali i drugo povrće, koje prodaju na pijaci u beogradskom Bloku 44 i u marketima Univerexport, Idea i Super Vero.

Svoja iskustva u organskoj proizvodnji sa novinarima je podelilo osam proizvođača. Jedan od njih je i Josip Mamuzić iz Lutova kod Subotice, koji se osim proizvodnjom povrća, voća i organskih žitarica, bavi i preradom.

- Punih jedanaest godina proizvodimo poštujući sve standarde organske proizvodnje. Na našoj farmi zastupljena je mešovita proizvodnja, i osim organskog voća, zastupljene su i gotovo sve vrste žitarica, pri čemu od spelte, kukuruza, prosa i pšenice pravimo integralno brašno. Mislim da su skromne subvencije najveća prepreka koja sputava poljoprivrednike da se okrenu organskoj proizvodnji, koja u početku ne daje tako velike prinose niti dobit kao komercijalni usevi. Prinosi i prihodi su manji jer u prelaznom periodu nema orgnaske deklaracije što odbija potencijalne proizvođače zainteresovane za ovu vrstu proizvodnje - objašnjava Mamuzić.

Prema oceni Vladimira Vozara iz Kisača, koji je organsku proizvodnju povrća (uglavnom brokoli, kelj i kupus), zasnovao na 15 hektara, rizici su veliki, a ni plasman nije siguran.

- Snabdevam velike sisteme i pijace. I dok pijace još uvek solidno rade, saradnja sa marketima nije na tako zavidnom nivou. Uz to, suočili smo se sa velikom sušom, što je uticalo na kvalitet i naših proizvoda - ističe sagovornik Danasa.

Bračni par agronoma, Sanda i Lazar Klještanović iz Rume, savetodavci Poljoprivredne službe u tom gradu, odlučili su da se oprobaju kao proizvođači pa su podigli zasade organskih jabuka na parceli u Irigu.

- Imali smo konvencionalni zasad jabuka, ali smo se 2005. godine odlučili za organsku proizvodnju i započeli potragu za zemljištem i našu obuku. Odlučili smo se za stare, autohtone sorte jabuka, ali imamo i nekoliko uvoznih, selektovanih i oplemenjenih sorti. Za organsku proizvodnju se preporučuju domaće sorte, zbog veće otpornosti. Jabuka je voće koje na našem tržištu najviše konzumira i jede se cele godine što je dodatni izazov u organskoj proizvodnji - podelila je svoje iskustvo Sanda Klještanović.

Potreba za mikro-kreditima

- Rezultati našeg istraživanja pokazuju da 60% privrede u Srbiji ima potrebu za mirko-kreditima u maksimalnom iznosu do 25.000 EUR. Procenjuje se da bi zahvaljujući osnivanju mirkofinansijskih institucija Srbija, u naredne četiri godine, mogla da računa na plasmane u visini od 900 mil EUR i otvaranje 100.000 radnih mesta - naglašava Sandra Rodić iz USAID-a.

Dodatna ulaganja

- Imamo stabilno tržište, ali došao je trenutak kada nam je, zbog povećanja obima proizvodnje, potrebna hladnjača što zahteva dodatna ulaganja. Naše kolege u državama u regionu, o EU da ne govorim, imaju na raspolaganju široku lepezu pozajmica, koje osim bankarskih kredita uključuju pozajmice od mikrofinansijskih institucija, kreditnih unija, kao i finansijsku podršku različitih fondova. Treba, takođe, naglasiti da te institucije ne nude samo finansijska sredstva, već i savetodavnu pomoć, kad je reč o ulaganju pozajmljenih sredstava - kaže Gordana Šokšić, vlasnica bio-farme Šokšić.

Izvor: eKapija